Морска вода : Морска вода јевода со земаљских мора и океана. Каже се да је "слан" јер садржи растворене супстанце, тј минералне соли, који се састоји од јона, углавном халогених јона попут хлоридног јона и алкалних јона попут натријумовог јона. На 30 кг морске воде има 40 до 1 г растворених соли. Слана вода се супротстављачиста вода, који садржи мање од 1 г растворених соли по килограму. Густина морске воде на површини је око 1,025 г/мл, 2,5% већа одчиста вода (1 г/мл) због масе соли и електрострикције.
Запремина: Океани и мора заузимају процењену запремину од 1 милиона км338, што представља 3% резерви воде присутних на површини Земље. Ова запремина не укључује подземне воде (аквифере), од којих је приближно 96,5% слано у различитом степену.
Порекло соли у морској води: Прве научне теорије о пореклу морске соли датирају од Едмонда Халеја који је 1715. године предложио да се со и други минерали тамо доносе рекама: токови соли Вода на површини (кишница) и у рекама раствара јоне растварањем стена. Свеже подземне и површинске воде су стога веома мало „слане” због ових јона; они се преносе у океан, где остају док испаравање доводи до њихове концентрације. Халеј примећује да неколико језера која се не отварају у океан (као што су Мртво море и Каспијско море, види Ендорхеизам) генерално имају веома висок салинитет, што он назива „континенталним временским утицајем“ (континентално време).
Халејева теорија је углавном тачна. Поред горе описаног феномена, натријум је скинут са дна океана током почетног формирања океана. Присуство другог доминантног јона соли, хлоридног јона, долази од "испуштања" хлороводоника (у облику хлороводоничне киселине) као и других гасова из унутрашњости Земље, преко вулкана и хидротермалних отвора. Натријум и хлоридни јони су тада постали главни састојци морске соли.
Просечни салинитет океана је стабилан милијардама година, највероватније због тектонског и хемијског процеса који уклања онолико соли колико долази из река. Јони хлорида и натријума се тако уклањају наслагама евапорита („слане стене“), „гресификацијом“ (таложењем соли у интерстицијској води) и хемијским реакцијама са базалтом морског дна5. Од настанка океана, натријум се више не ишчупа са дна океана, већ је заробљен у слојевима седимента који покривају морско дно. Друге теорије наводе да тектоника плоча повлачи део соли испод копна, где она полако излази на површину.